Make your own free website on Tripod.com

 

 

MIROSLAV SAMARDŽIĆ

Ćirilica kao državno pitanje

Sporovi o jeziku prethodili su eskalaciji nacionalizma i izbijanju ratova u bivšoj Jugoslaviji. Rasprave o tome da li je srpskohrvatski jedan jezik ili su srpski i hrvatski posebni jezici tinjale su decenijama pre nego što su se oglasili topovi. Ovakve rasprave obično su više služile nacionalističkim mobilizacijama nego što su predstsavljale pokušaje da se nepristrasna objasni problem.

Posle pada Miloševićevog režima oživele su u Vojvodini rasprave o jeziku i naročito pismu, tj. ćirilici. U ovom delu teksta pokušaćemo da na osnovu novinskih članaka rekonstruišemo osnovne ideje različitih vidova navodne zaštite ćirilice. Metod analize sadržaja novinskih članaka izabran je zbog toga što se ideje o ugroženoj ćirilici najčešće iznose na javnim skupovima (skupštinama, tribinama), dakle na tipično politički, mobilizacijski način.

Na godišnjicu svog osnivanja Udruženje za zaštitu ćirilice „Ćirilica” održalo je 15.02.2002. god. u Novom Sadu prvu godišnju skupštinu, o kojoj su sutradan podrobno izveštavali skoro svi značajniji štampani mediji u nas.

U izveštaju Politikinog dopisnika kaže se da je brojne goste pozdravio predsednik Matice srpske prof. dr Božidar Kovaček, istakavši, između ostalog, da je ćirilica naše jedino pismo koje već 175 godina pruža utočište našoj najstarijoj kulturnoj instituciji - Matici u njenim duhovnim naporima i stvaralaštvu, da je ćirilica uvek bila osnovni instrument intelektualnog i civilizacijskog razvitka našeg društva. 

U središtu pažnje izveštača je uvodna beseda prof. Mate Pižurice „Zašto branimo ćirilicu”, koji je, prema izveštaču, objasnio, između ostalog, da je ćirilica simbol našeg kulturnog i nacionalnog identiteta na kulturnoj mapi sveta i da je pratila istoriju našeg naroda. „Sve što je vredno u viševekovnoj prošlosti srpskog naroda napisano je na ćirilici, našem prvom i osnovnom pismu. I pored toga, potiskivanje ćirilice stalan je proces i za to smo najveći krivci mi sami. Ćirilicu branimo jer nam je cilj da njome piše i naše još nerođeno potomstvo. Da nje ima i u rodnom listu i na nadgrobnom spomeniku”, naglasio je Pižurica. 

„Naše, ćirilično pismo i dalje je u nemilosti. Upotreba i korišćenje našeg pisma veoma su daleko od onoga što piše u Ustavu i zakonima. Državni organi, državne službe i državni činovnici, koji jedini imaju dovoljno mogućnosti da u tome preokrenu stvarnost, još ne čine ono što su obavezni da čine”, rekao je predsednik Upravnog odbora „Ćirilice” Dragoljub Zbiljić i istakao „da je u našim okolnostima ćirilica, pre svega, državno pitanje”. (podvukao M.S.)

Na Skupštini je, navodi izveštač, zaključeno „da je u narednom periodu potrebno preduzeti mere kako bi se institucije nauke i kulture priključile ovom udruženju i njegovim nastojanjima da se više učini za, u ovom času, opasno potisnuto srpsko pismo. Jer, višedecenijske greške, propusti, smišljeno sejanje zabluda u vezi sa srpskim pismom dali su katastrofalne posledice, koje se ogledaju u poniženju i srpskog naroda i njegovog savršenog pisma”.

Slične izveštaje o radu Skupštine objavili su i drugi listovi. U Dnevniku se apostrofiraju reči Dragoljuba Zbiljića da je „ćirilično pismo i dalje u nemilosti, a naš veliki trud još nema vidnijih rezultata”. Zbiljić se zapitao otkud toliki muk odgovornih za ovo kršenje osnovnog ljudskog prava većinskog, srpskog naroda, u njegovoj državi.

List navodi da je Skupština usvojila zaključke o stradanju i mogućnostima obnove ćirilice, u kojima se od vlasti zahtevaju preciznija zakonska rešenja o službenoj i javnoj upotrebi jezika i pisma, kao i ćirilični kompjuterski programi.

U kratkom izveštaju Novosti navode kako je prof. dr Pižurica s ushićenjem zaključio da je možda u trenutku rođenja „Ćirilice” bio pomalo sumnjičav, ali sada je siguran u opravdanost te ideje. „Broj onih koji danas slično razmišljaju daleko je veći, što je dovoljno da prvu godinu postojanja ocenimo uspešnom. Naš cilj je da postanemo pokret, a to ćemo postići upornošću i prosvetiteljskom delatnošću”.

Zaštitnici ćirilice latinicu vide isključivo kao hrvatsko, a ćirilicu kao srpsko pismo, pa skoro uvek uz nazive pisma stavljaju odrednice: srpska, hrvatska (srpska ćirilica, hrvatska latinica), iz čega očito proizlazi da latinica (pored ćirilice) nije srpsko pismo. Suprotne stavove, međutim, možemo naći u pravopisima i gramatikama srpskog (srpskohrvatskog) jezika.

U Pravopisu srpskog jezika Matice srpske iz 1993, koji se, na osnovu odluke ministarstva prosvete i kulture, primenuje od 1. januara 1997. godine u školama i ustanovama kulture u Republici Srbiji, stoji:

„Osnov savremene, a uglavnom i istorijske evropske pismenosti čine tri pisma- grčko, latinsko ili latiničko (latinica) i ćirilsko ili ćiriličko (ćirilica). Ćirilica i latinica predstavljaju standardna pisma našeg jezika”.

Prema ovom pravopisu, i ćirilica i latinica su grčkog porekla. Jednu varijantu starogrčkog pisma preuzeli su stari Latini, a iz te izvorne, opšte latinice, nastala su savremena nacionalna latinička pisma „među kojima je i naše”.  

I slovenska azbuka Konstantina (Ćirila) - glagoljica „u osnovi je bila preoblika grčkog pisma, uz doradu koju je iziskivao tadašnji slovenski glasovni sistem”. Iz podunavskih zemalja ovo pismo preneseno je u zemlje južnih Slovena. Glagoljica se u nekim krajevima zadržala čak do XIX veka (Hrvatsko primorje).

Ćirilica je nastala potkraj IX veka (u bugarskoj državi), a činilo ju je grčko pismo upotpunjeno Ćirilovom slovenskom dopunom. Dok se u zapadnim krajevima (severna i srednja Dalmacija) dugo upotrebljavala uporedo s glagoljicom, u istočnim krajevima srpskohrvatskog jezičkog područja brzo je preovladala. „Od kraja XII veka ćirilica ne samo što je konačno ovladala u srpskoj državi nego se sve do turskog doba dokumentuje u Bosni, Humu i Dubrovniku kao jedino ili glavno pismo kad god se pišu slovenski jezički tekstovi (akti, u Bosni i crkveni spisi)”. „Pored pravoslavnih sredina (gde će biti praktično jedino pismo sve do stvaranja objedinjennog srpskohrvatskog standarda), ćirilica će se i dalje dosta upotrebljavati i u muslimanskim i u pojedinim katoličkim sredinama (u Bosni i primorju) sve do XIX veka”.  

U Belićevom Pravopisu srpskohrvatskog književnog jezika (1950) u odeljku Azbuke piše: „U našem su narodu u upotrebi dve azbuke: ćirilica, u onom obliku koji joj je dao 1818.g. Vuk Karadžić, i latinica, koju je tridesetih godina prošlog veka za potrebe našeg jezika uveo Ljudevit Gaj i koja se docnije razvila do svog današnjeg oblika”.  

„Oba pisma, latinica i ćirilica, ravnopravna su; zato treba nastojati da i Srbi i Hrvati podjednako nauče oba pisma, što će se postići u prvom redu školskom nastavom”. 

U Pravopisu srpskohrvatskoga knjižavnog jezika (1960) u poglavlju Zaključci Novosadskog dogovora, u tački 3, stoji: „Oba pisma, latinica i ćirilica, ravnopravna su; zato treba nastojati da i Srbi i Hrvati podjednako nauče oba pisma, što će se postići u prvom redu školskom nastavom”.

U Gramatici srpskoga jezika za srednje škole Ž. Stanojčića i Lj. Popovića navodi se da je „sa gledišta nauke o jeziku, po njegovoj strukturi (sastavu) - fonetici, gramatičkim oblicima, sintaksi, tvorbi reči i najvećem delu rečnika - srpskohrvatski književni jezik u XIX i XX veku jedan isti jezik svugde gde se njime govori i piše. On je ekavskog i ijekavskog izgovora i ima dva pisma - ćirilicu i latinicu... Zavisno od tradicije, negde će preovlađivati kao pismo latinica (u Hrvatskoj), negde ćirilica (u Srbiji, Crnoj Gori), a negde će se upotrebljavati i jedno i drugo pismo (U Bosni i Hercegovini)”.

Prema E. Fekete, arhipoznate su istorijske činjenice „da je ćirilica, upravo u kulturnoistorijskom kontekstu, grčko pismo - po poreklu, stvoreno po tom uzoru, pismo prestilizovano i saobraženo glasovnom sistemu jezika makedonskih Slovena iz okoline Soluna, dakle, izvorno-nesrpsko pismo, skrojeno za nesrpski jezik i ne za potrebe svetovne pismenosti, već isključivo- crkvene”. Autor navodi da su iz prvih ćirilo-metodijskih tekstova slovenski narodi (Bugari, Makedonci i Rusi od X veka, Srbi od XII) pruzimali jezik i pismo i vekovima ga prilagođavali i osobinama narodnog jezika i potrebama svetovne sadržine. „Ipak sve do druge polovine XIX veka to je, poglavito, jezik starih crkvenih knjiga, najpre tzv. srpskoslovenski (ili starosrpski), tj. staroslovenski (crkvenoslovenski) jezik srpske redakcije, a od sredine XVIII veka - ruskoslovenski jezik (ili crkvenoruski, ruskocrkveni) koji biva prihvaćen od srpske pravoslavne crkve (i do danas zadržavan) u crkvenom bogosluženju, a pisan tradicionalnom, crkvenom, odnosno od XVIII veka ruskom građanskom ćirilicom (nastalom u Rusiji 1710. godine pravopisnom reformom cara Perta Velikog), dakle ćirilicom koja svojim sistemom nije odražavala fonološku strukturu narodnog (govornog) srpskog jezika. Vuk Karadžić je, piše Fekete, čitavim svojim delom ustao i protiv (do)tadašnjeg jezika i (do)tadašnjeg pisma koje on i ne naziva srpskim već „slavenskim”. U predgovoru Srpskog rječnika 1918. on kaže „Iz ovoga svega mislim, da će svaki pametan čovek priznati da se srpski jezik Slavenskom ortografijom ne može pisati”. Fekete navodi kao opštepoznate činjenice da je ćirilica u okviru duhovne i svetovne pismenosti svojina ne samo srpskog već i drugih naroda: Rusa, Bugara, Makedonaca (ranije i Rumuna) i drugih, među kojima su i oni narodi koji danas upotrebljavaju latinicu. Tako je na teritoriji današnje Hrvatske upotrebljavana ćirilica sve do ilirskog pokreta. Ćirilicom su se za potrebe katoličke propagande služili franjevci, ona je bila u upotrebi u Bosni, Dalmaciji, Dubrovniku, Slavoniji i Hrvatskoj. Ćirilicom su se služili i hrvatski pisci i prevodioci kao Anton Dalmatin, Stipan-Istranin, Šime Budinić, Rafael Levaković, Matija Divković i drugi. Ćiriličke knjige sa ovog područja štanpane su u štamparijama Beča, Venecije, Budima i Rima sve do sredine XVII veka: „Zahtev da se istorijskom perespektivom podrži teza o nacionalnoj utemeljenosti ćirilice, ne donosi, dakle, previše pozitivnih poena. Ona nije bila samo-srpska samim tim što se i nije upotrebljavala samo u Srba (na isti način kao što se ni danas njome ne služe samo Srbi”.)

Jednu od takvih ideja zastupao je J. Skerlić kad se zalagao za jedan izgovor (ekavski) i jedno pismo (latinica). Koncepcije o jezičkim standardima obično su samo deo širih političkih koncepcija.

Navedeni stavovi i citati iz relevantnih izvora jasno ukazuje da latiničko i ćiriličko pismo nisu isključivo nacionalna pisma, već da se takvima predstavljaju iz političkih a ne jezičko-naučnih razloga. Naravno, ne treba izgubiti iz vida činjenice da su naučne rasprave o jeziku, po pravilu, politizovane te da se autoritet nauke, uz pristanak i aktivno učešće naučnika, često zloupotrebljava u političke i ideološke svrhe. Proglašavanje latinice za ekskluzivno hrvatsko a ćirilice za ekskluzivno srpsko pismo služi danas produžavanju srpsko-hravatskih aktuelnih sukoba i onemogućavanju približavanja ovih naroda. Kada su u određenim istorijskim periodima preovaladavale kod nekih intelektualaca ideje o približavanju ovih naroda, javljale su se i ideje o ujednačavanju jezičkih standarda. Jednu od takvih ideja zastupao je J. Skerlić kad se zalagao za jedan izgovor (ekavski) i jedno pismo (latinica). Koncepcije o jezičkim standardima obično su samo deo širih političkih koncepcija.

U Politici je 11.02.2002. god. objavljen tekst Tiodora Rosića „Povratak srpskom imenu”, u kome se, istina, ne govori o pismima nego o dvočlanom nazivu našeg jezika. Navešćemo, ipak, neke delove teksta koji odražavaju shvatanje ne samo ovog autora nego i niza drugih koji se, u vezi sa ovim pitanjem, oglašavaju u poslednje vreme. Rosić kaže „Ako je suditi po nazivu 16. toma Rečnika srpsko-hrvatskog književnog i narodnog jezika, koji je nedavno objavljen, srpski narod je ostao bez imena svog jezika. To što se desilo Srbima, nije se u novijoj istoriji dogodilo nijednom narodu na svetu. Srpski narod se preko vere i jezika, što je jedinstven slučaj, pretapao u druge narode koji su nastajali na njegovim nacionalnim razvalinama. Od Vukovih Srba triju vera-pravoslavne, katoličke i islamske, a jednog jezika, formirana su tri naroda i tri jezika uz nastojanje da se stvori i četvrti, pored tzv. bosanskog ili bošnjačkog, i fantomski crnogorski jezik”.

Autor dalje konstatuje da je „stopedesetogodišnji proces rasrbljavanja srpskog štokavskog jezika otpočeo odstupanjem od Vukovih jezičkih i nacionalnih ideja, a prihvatanjem ideja jezičkog zajedništva, čiji je strateg bio Vatroslav Jagić, a koji se svodi na napuštanje izvornohrvatskog čakavskog i kajkavsog jezika i prihvatanje srpskog štokavskog. Tim činom stvoreni su uslovi da se najpre preko jezičko-kulturnog, a potom i preko državnog zajedništva, ostvari hrvatski velikodržavni san o stvaranju hrvatske države i razbijanju srpskog nacionalnog korpusa. Taj san ne bi mogao biti ostvaren bez lakoverne saradnje Srba, počev od Đure Daničića nadalje, što traje i do današnjih dana, evo, i u nazivu Akademijinog rečnika”.

Rosić tvrdi da su Hrvati prihvatili srpski štokavski jezik kao što je engleski prihvaćen u Americi, Indiji, ili, pak, u Australiji, španski i portugalski u Latinskoj Americi, da je Krleža, kad nije pisao na hrvatskom kajkavskom, pisao na srpskom štokavskom i sl.

U broju od 24.05.2002. god. Politika je objavila napis dr Srbislava Bukumirovića i Vojina Kerlete („Veliki promašaj RTS-a”) u kome oni iskazuju veliko razočarenje zbog novog latiničnog sajta RTS. „Time je pogazila ustav i zakon, ali je pogazila i principe i uputstva za audiovizuelnu politiku Evropske unije, u digitalnoj eri”. Autori dalje navode da je još 1996. Evropska unija donela Program za promociju jezičke različitosti u Evropi u informacionom društvu i da nema nikakvog objašnjivog razloga da se ne informišemo na svom jeziku i pismu.

U tekstu „Ćirilica nikad ugroženija” M. Karadžić izveštava sa okruglog stola održanog u Novom Sadu juna 2002. sa temom „Ćirilica u srpskom jeziku danas i sutra”. Pozdravljajući skup, predsednik Matice srpske Božidar Kovaček naglasio je da u vremenu zauzimanja za multikulturalnost i globalizaciju, svaki narod svojom kulturom postaje segment svetskih tendencija. „Latinicu smatramo za srpski kulturni dezaus. Naša prvina, tako je istorija rekla, jeste ćirilica. Uzimamo i ono što nije izvorno srpsko, kao svoju prednost. Dobro je da naša deca znaju i latinicu. Zašto ne? Bogatiji smo”, poručio je dr Kovaček.

Dr Ljiljana Čolić, koja je skup pozdravila u ime predsednika SRJ Vojislava Koštunice, rekla je da je ćirilica danas ugroženija nego ikad i za to je okrivila vlast. Ona je, kako navodi izveštač, iskazala žaljenje što politička moć nije u rukama onih ljudi koji hoće da ožive ćirilicu - svedoka naše duhovnosti.

U uvodnom izlaganju potpredsednik Udruženja za zaštitu ćirilice Dragoljub Zbiljić ustvrdio je da su Srbi u izgrađivanje svog jezika ušli sa onim čijoj većini srpski (štokavski) nije bio maternji jezik. Zbog toga u srpskom jeziku u XIX i XX veku bilo je lomova od kojih se ni danas, u XXI veku, nismo oporavili, i optužio državne institucije „koje u vezi sa očiglednom katastrofom za srpsko pismo ne samo da ne čine ništa da bi se ona zaustavila nego, najpre nečinjenjem, a onda povremeno i pogrešnim činjenjem, doprinose njenom dovršetku! Katastrofa ne može biti prejaka reč kada se zna da je u svemu što u Beogradu danas piše ćirilica zastupljena samo 31,8, u Novom Sadu jedva 18,5, u Bačkoj Palanci 16, Zrenjaninu 14, Kikindi 12 odsto”.

Zbiljić se založio za jedno pismo jednog jezika, pa nastavlja: „Ako se sa srpskom ćirilicom otrežnjenje kod nas Srba ne izdejstvuje, ako državni organi nastave da se ponašaju kao da slede uredbu o zabrani i ukoliko se nastavi izgon srpskog pisma iz našeg jezika, onda ćemo vrlo brzo ostati bez svoje ćirilice. Gledaćemo je samo u muzejima, na nadgrobnim spomenicima i u starim knjigama”.

Mr Branislav Brborić izrazio je žaljenje što se Savezno ministarstvo nacionalnih i etničkih zajednica, objavljujući kao zasebnu publikaciju Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina na jedanaest jezika, što se može samo pozdraviti, povelo za lošom inercijom kada je u pitanju predstavljanje srpskog jezika. Negodovao je što je je tekst na srpskom jeziku, koji je s razlogom prvi naveden, dat samo na latinici, što je, dakle, predstavljen sekundarnim a ne primarnim pismom. Naglasio je da bi bilo razborito i pravedno da matični narod Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, te njihovi manjinski ogranci izvan tih teritorija koji baštine ćirilicu hiljadu godina - uživaju ista prava kao i drugi narodi u regionalnim i evropskim okvirima.

U Politikinom tekstu „Mnogi ne znaju ćirilicu” (20.06.2002) navodi se kako se profesori srpskog jezika žale da ih učenici prvog razreda srednje škole mole da prvi pismeni zadatak pišu latinicom jer ne znaju ćirilicu, što se, navodno, pokazalo i na klasifikacionim ispitima za upis u srednje škole.

U Kikindskim novinama pak misle da je jedino važno koje informacije nude građanima, a ne na kom pismu. Navode da su svi fontovi na latinici, te da „kompjuteri ne idu u korak sa ćiriličarima”.

U listu Glas javnosti objavljeno je više tekstova sa ovom temom. U broju od 11.12.2001. god. pod naslovom „Traže ćirilični nedeljnik” piše o inicijativi Udruženja za zaštitu ćirilice iz Kikinde da Kikindske novine ne štampaju latinicom jer, kako je rečeno na konferenciji za štampu, „primarnost ćirilice u srpskom jeziku jeste pitanje integriteta i identiteta srpskog naroda”. 

Glas objavljuje 09.01.2002. protest izvršnog odbora „Ćirilice” upravnici Gradske biblioteke u Vršcu što članske karte štampaju latinicom („Napuštena ćirilica”). U tekstu „Ćirilica postaje molitveno pismo” autor Miroslav Bogdanović meditira o državi „u kojoj će svi (građani) imati ista prava, pa i ona da slobodno govore svojim (matičnim) jezikom, pišu svojim pismom... a da država ima zajedničko ime, Srbija”.

U broju od 22.02.2002. pod naslovom „Novi Sad bez ćirilice za 40 godina” list izveštava o protesu stručne grupe „5ć-više” protiv predloga Skupštine Vojvodine o izmeni i dopuni Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. U broju od 27.03.2002. Žika Pantić tvrdi da je ćirilica decenijama ugrožena, da se u Ustavu ne pominje srpski već nepostojeći srpskohrvatski jezik, da je „badava što je Ustavom proklamovana ravnopravnost ćirilice i latinice, što inače nigde u svetu ne postoji, jer upravo državne institucije ne poštuju ravnopravnost, s obzirom na to da su sva službena akta na latinici”...da je „ćirilica katastrofalno potlačena od latiničkog pisma”... da „ugroženost ćirilice traje decenijama, a naročito u vreme Brozove Jugoslavije kad je srpstvo po svim osnovama (jezik, pismo, istorija i religija) bilo ugroženo”. Uzgred budi rečeno, ustavima SR Jugoslavije i Republike Srbije latiničnom pismu nije garantovana ravnopravnost.

Slobodan Turlakov u tekstu „Ode još jedna ćirilica” podrugljivo piše kako su stranke DOS-a u predizbornoj kampanji pred peti oktobar sav propagandni materijal štampale ćirilicom „primamljujući time sav srpski narod da glasa za njih, za, kako su govorili, promene, za bolju Srbiju!” a da im je, čim su došli na vlast, „prva briga bila da te promene iskažu i time što će masovno i rigorozno gušiti ćirilicu stvarajući tako tu svoju 'bolju Srbiju', i kako bi je rasrbljenu lakše umuvali u Evropu”. Zatim piše da se „sad već i državne ustanove, kao što su ministarstva, koja su, inače, ustavno obavezna da opšte s podređenim im narodom ćirilicom, ne libe da javni život regulišu latinicom”, pa u tom smislu nabraja ministarstva pojedinačno, da bi se, potom, okomio na direktora Pozorišnog muzeja koja  „ kao prvo ukloni ćirilicu sa svog vidika i muzejski časopis Teatron postade evropski, tj. latinički... Dakle, oduzeše nam još jednu ćirilicu i proglasiše to evropskim i kulturnim činom, takoreći dekontaminaciju od srpstva i na tom sektoru i u tom vidokrugu”. Komentarišući pisanje časopisa Teatron, Turlakov se pita: „Zar nije bilo savetnije po njih da po nama pljuju ćirilicom? Jer, ovako, na tuđem pismu, to nas ne može da dotiče, sem ako ne žele da se dodvore onima koji su nas ubijali...”

Isti list 05.06.2002. izveštava o odluci SO Zrenjanin da su u najvećoj banatskoj opštini u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično i latiničko pismo, kao i jezici narodnosti... No još pre usvajanja ove odredbe, kada se pojavila kao predlog, udruženje „Ćirilica” za opštinu Zrenjanin u za tu priliku štampanom letku navodi: „U sredu 8. maja odbornici SO Zrenjanin su preglasavanjem: 29:25, protivustavno i nezakonito uneli u Predlog statuta naše opštine (član 9) da hrvatska i bošnjačka latinica postanu službeno pismo opštine. Udruženje 'Ćirilica' će upotrebiti sva zakonom dozvoljena sredstva da se ovakav član 9 novog statuta naše opštine pravno sruši”. Autori u tekstu postavljaju pitanje da li srpski jezik ima dva pisma - ćirilicu i latinicu, pa sami odgovaraju: „Netačno. ćirilica jeste matično i jedino autohtono pismo srpskog jezika već hiljadu godina”.

U Građanskom listu (22.03.2002.) objavljen je napis u kome se govori o protestu Udruženja „Ćirilica” što su identifikacione kartice zaposlenih u službama SO Zrenjanin štampane latinicom. U Novostima od 04.04.2002. u članku „Latinica bliže srcu” komentariše se (i kritikuje) pisanje saopštenja pokrajinskih organa na ćirilici i latinici.

Dnevnik u broju od 9. jula 2002. objavljuje otvoreno pismo predstavnicima vlasti na saveznom i republičkom nivou (potpisnici: Vera Davidović, predsednik Skupštine „Ćirilice” i Dragoljub Zbiljić, predsednik Izvršnog odbora) sa naslovom „Ćirilica se gazi u Srbiji” koji počinje rečima: „Bolna je istina o kojoj vam svima pišemo duže od godinu dana. Srbi se u Srbiji u ovom času bore za svoja osnovna prava. Pored mnogih drugih ugroženih osnovnih ljudskih prava, Srbi su danas lišeni u velikoj meri i prava na svoje pismo, ćirilicu, koju koriste u svom jeziku više od deset vekova. Već vas po ko zna koji put upozoravamo da se srpska ćirilica danas u svojoj kolevci - Srbiji, prosto gazi i ubija.” (Napred smo već videli da kolevka ćirilice nije u Srbiji već u Grčkoj). U broju od 08.06.2002, u tekstu „Ugroženo nacionalno pismo” Dnevnik izveštava o okruglom stolu „Ćirilica u srpskom jeziku - danas i sutra”. U raspravi je ocenjeno da je primarno srpsko pismo, staro deset vekova, ugroženije danas više nego ikad i da su za to najviše krive vlasti, koje ne insistiraju na sprovođenju zakona. Čak je, navodi se i srpska verzija Saveznog zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i etničkih zajednica objavljena na latiničkom pismu.

Grupa saveznih poslanika koju čine prof. dr Ljiljana Čolić, dr Radoje Prica i prof. dr Rista Trajković predstavila je, kako izveštava Politika, na konferenciji za štampu u Saveznoj skupštini Predlog deklaracije o zaštiti ćirilice, koji će se ove jeseni naći u skupštinskoj proceduri. U ovom predlogu između ostalog, stoji: „U Saveznoj Republici Jugoslaviji, kao i u republikama Srbiji i Crnoj Gori, sve više se zapostavlja ćiriličko pismo kako u zvaničnoj tako i u svakodnevnoj upotrebi.” U deklaraciji se zatim prema Politici naglašava destovekovna upotreba ćirilice kojom su ispisivani dokumenta i spomenici, najznačajniji istorijski spisi, najvažnija književna dela i sve drugo što predstavlja suštinski element nacionalnog identiteta Srba i Crnogoraca, kao i to da se danas ćiriličko pismo sve ređe koristi. Predlagači deklaracije smatraju da je „odricanje od sopstvenog pisma znak odsustva svesti o potrebi negovanja sopstvenih kulturnih vrednosti, čuvanja nacionalnog identiteta i njegovih obeležja” te da „takođe ukazuje na kompleks niže vrednosti i pogrešno shvatanje da će nas udaljavanje od sebe samih približiti drugima”.

Pošto je naveo kako je većina firmi po Beogradu ispisana na stranim jezicima ili samo latinicom dr Prica je zamerio zanačajnim institucijama - Srpskoj akademiji nauka, Matici srpskoj i Vukovoj zadužbini što ne pokazuju dovoljno interesovanja za ovu temu.

„Ako tradicija, jezik i pismo odvajaju jedan narod od drugog naroda, vreme je da se zapitamo gde se mi to nalazimo kada zapostavljamao našu tradiciju u ime drugih ciljeva, kada u jezik ulazi sve više tuđica, a sada i naša ćirilica sve više iščezava. Time nestaje i nacija kojoj pripadamao”, naglasio je prof. Rista Trajković.

Dr Ljiljana Čolić je naglasila da će ova inicijativa pružiti šansu poslanicima da pokažu nacionalni konsenzus, pa objasnila da „deklaracija nije pravna norma, ona je apel za očuvanje ćirilice. Direktne sankcije za njeno neprimenjivanje ne postoje, ali je moguće primeniti niz propisa i zakonskih odredaba da se ona poštuje. Mi jednostavno želimo da delujemo na svest ljudi. Jer slovo jeste simbol, ali i mnogo više od toga.”

Latinica je predmet napada budući da njena upotreba otvara mogućnost saradnje i povezivanja sa drugim jugoslovenskim narodima.

Aktivisti za zaštitu ćirilice ovo pismo predstavljaju kao temeljnu nacionalnu dinstinktnu karakteristiku po kojoj narod jeste. Potiskivanje ćirilice prikazuje se kao deo zavere čiji je cilj uništavanje srpskog naroda i dražve. Ćirilica je „duša” naroda pa ako je ona ugrožena, doveden je u pitanje i njegov opstanak. Ovakvo vulgarno herderijanstvo u stvari je strategija za vršenje nacinalne političke mobilizacije. Posle katastrofalnih političkih i vojnih poraza devedesetih, srpski nacionalizam napušta ofanzivnu ideologiju i povalači se na rezervni, kulturni teren, od teritorija ka zaštiti ekskluzivnih kulturnih vrednosti. Latinica je predmet napada budući da njena upotreba otvara mogućnost saradnje i povezivanja sa drugim jugoslovenskim narodima.

Radi se, dakle, o ksenofobnoj ideologiji, čiji protagonisti iskazuju paničan strah od svega što ljude povezuje i od svake društvene aktivnosti koja prelazi etničke granice.

U tiradama o zaštiti ćirilice potpuno se prenebregavaju činjenice o sociolingvističkim prilikama u Srbiji i Vojvodini. Kao i drugim jugoslovenskim zemljama i u Srbiji je došlo do etničke homogenizacije stanovništva, pre svega zbog političkih događaja devedesetih. Ne samo da u Vojvodini srpski jezik danas nije ugrožen nego on dominira kao nikad u istoriji. Srbi su bili trećina stanovništva Vojvodine kad je stvorena Kraljevina SHS posle Prvog svetskog rata, nešto preko polovine 1948. (50,6%), dok danas verovatno čine dve trećine stanovništva. U Vojvodini se manjinski jezici povlače pred srpskim gotovo u svim oblastima upotrebe jezika a posebno kad se radi o obrazovanju, štampi, elektronskim medijima, javnim natpisima. Dakle, ne samo da srpski jezik u Vojvodini nije ugrožen nego se njegova dominacija povećava na štetu manjinskih jezika. Zaštitnici ćirilice ovakve činjenice u potpunosti ignorišu, a pažnju usredsređuju na ćirilično pismo, koje se verovatno povlači pred latinicom, ali zaključci o nacionalnoj katastrofi koja otuda navodno proizlazi, neisiniti su. Radi se, dakle, o ksenofobnoj ideologiji, čiji protagonisti iskazuju paničan strah od svega što ljude povezuje i od svake društvene aktivnosti koja prelazi etničke granice. Neskrivene političke ambicije zaštitnika ćirilice otvoreno iznosi dr Ljiljana Čolić koja u već citiranom govoru u Novom Sadu juna 2002. izražava žaljenje što politička moć nije u rukama onih koji hoće da ožive ćirilicu. Navodno oživljavanje ćirilice ustvari je nastojanje da se stekne politička moć, to je konzervativna, nacionalno isključiva ideologija a ne ideološki i politički nezavisna kulturna delatnost. Svoje političke stavove aktivisti za zaštitu ćirilice ponekad iznose skrivenije ali ipak uočljivo. Tako Turlakov u već citiranom stavu kritikuje ministarstava koja ne „opšte s podređenim im narodom ćirilicom”. Autor očigledno prihvata autoritarne stavove po kojima je narod podređen vlastima a jedini problem je na kom se pismu izdaju naređenja.

Prema Zbiljiću, ćirilica je „državno pitanje”, dakle političko, pri čemu, očigledno, autor misli da je pismo osnovno državno i političko pitanje.

Navedeni stavovi često počivaju na iskrivljavanju ili falsifikaovanju notorninh istorijskih činjenica. Pored toga, uočljivo je nastojanje da se identifikuju crkvena i nacionalna prošlost. Sve što se u istoriji dešavalo na određenoj teritoriji proglašava se za ekskluzivnu nacionalnu baštinu. Ovakva uprošćavanja i projekcija sadšnjosti u prošlost deo je agresivne kampanje za klerikalizaciju javnog života (nacija=crkva), koja se jasno iskazuje i u nekim postupcima vlasti (uvođenje veronauke u škole, proglašavanje crkvenih za državne praznike i sl.). Najzad, u rasprave o ugroženoj ćirilici uključili su se i političari. Njihova namera verovatno je da skrenu pažnju javnosti sa ključnih društvenih i državnih problema na trivijalnosti i tako stvore utisak kako je najvažniji zadatak vlasti da čuva i obnavlja ugroženu tradiciju čime se oslobađaju odgovornosti za loše stanje u ekonomiji i socijanom položaju većine stanovništva.

 

 


glavna kampanja reagovanja predlozi kontakt

 

(C) 2002 by Srpska Latinica. Sva prava zadržana.
Poslednji put sajt je ažuriran 27. novembra 2002.